Ove godine i tim Olimpijskog komiteta Srbije učestvuje na DIGITAL Serbia Business Run. Šta je uticalo da nam se pridruže i koliko je trčanje zastupljeno u njihovim redovima, pričamo sa Damirom Štajnerom, Izvršnim direktorom Olimpijskog komiteta Srbije.
ŠTA ZA VAS LIČNO ZNAČI UČEŠĆE NA SERBIA BUSINESS RUN, A ŠTA TO ZNAČI ZA OLIMPIJSKI KOMITET SRBIJE?
Godina koja još uvek traje u svom većem delu je pred sve nas stavljala izazov za izazovom. Gotovo da nije prošao ni jedan dan, a da se nismo suočili sa nesvakidašnjim situacijama koje smo svi morali da prevaziđemo na najbolji mogući način, a da pri tom ostanemo pozitivni i optimistični.
U ovakvim okolnostima, ceo svet je morao da se prilagodi novoj realnosti. U tom smislu, zaista je za svaku pohvalu način na koji se Serbia Business Run adaptirao novonastalim okolnostima.
Smatram da je važno da se ovo naglasi zato što je i Olimpijski pokret došao u situaciju koja mu inače nije svojstvena, a to je da se brzo menja i prilagođava aktuelnostima i znam koliko napora i kreativnosti to zahteva.
Mi prethodnih godina nismo učestvovali u ovoj trci, ali smo smatrali da je sada važno da pružimo podršku vašoj inicijativi i vašem radu, upravo zato što uviđamo da ostajete opredeljeni da promovišete značaj aktivnog života za zdravlje ljudi, uprkos svemu.
U Olimpijskom komitetu Srbije rade školovani, dobri i vredni ljudi koji su nekada bili sportisti i moje kolege uvek imaju potrebu da se takmiče. Mogućnost da se kroz učešće na Serbia Business Run takmičimo je jedan od razloga zašto smo se odlučili da učestvujemo.
Posebno nam se dopala mogućnost da kroz ovaj koncept događaja imamo mogućnost da se svako od nas takmiči za sebe, ali i za Olimpijski komitet Srbije – mesto koje zovemo našom drugom kućom.
KAKO UKLAPATE TRENINGE SA POSLOVNIM OBAVEZAMA?
Privilegovan sam da radim posao koji zaista volim i koji mi daje mogućnost da mi dani retko kada budu isti. To sa sobom nosi jako mnogo prednosti i lepih stvari. Ipak, jedan od retkih nedostataka je činjenica da fiksno radno vreme i kraj radnog vremena zapravo ne postoje. U takvim okolnostima, nekada jeste potrebno napraviti dodatni napor kako bi se sa svim poslovnim i privatnim obavezama uklopio i trening.
Za sebe mogu da kažem da sam rekreativac koji je redovan u svojim treninzima 4 puta nedeljno, što znači da ne moram baš svaki dan da uklapam treninge sa obavezama. Sa druge strane, kao neko ko je ceo svoj život bio fizički aktivan, a onda dozvolio sebi da nekoliko godina prekine sa bilo kakvom fizičkom aktivnošću, više sebi ne dajem nikakav prostor da mi bilo kakve obaveze budu izgovor za propuštanje treninga.
Nekada je potrebno ustati malo ranije nego što bih to inače uradio, a nekada legnem kasnije nego što sam to planirao (vrlo često treniram kasno uveče kada obavim sve obaveze za taj dan), ali smatram da su ova 4 treninga u toku nedelje vreme koje je potrebno i mom telu i mom mozgu i uglavnom mi to uklapanje ne pada teško.
DAJTE NAM SAVET: KAKO BALANSIRATE PRIVATNO I POSLOVNO?
Danas zaista jeste izazov naći pravu meru i postaviti život pod pravi ugao, „na libelu“. I verujem da se svaki čovek danas nalazi u toj situaciji.
Ne mislim da se razlikujem od drugih ljudi, ali je činjenica da sam ja u svom dosadašnjem životu imao mnogo sreće. Ja stvarno mislim da radim najlepši posao na svetu i mnogo ga volim. Tim u kojem radim čine vanserijski ljudi u svakom smislu.
Od kada znam za sebe, sport je bio prisutan u mojoj porodici. Moj otac je bio vrhunski sportista, a nakon toga do kraja svoje profesionalne karijere bio je sportski novinar. Prva stvar koju pamtim bio je zid na kojem su bile okačene njegove akreditacije sa najvećih svetskih sportskih takmičenja. Još kao klinac sam sanjao da odem na Olimpijske igre i da budem deo olimpijskog pokreta. Danas radim ono o čemu sam kao klinac sanjao na mestu na kojem sam oduvek želeo da radim.
Sa druge strane, jasno je da takav pristup poslu zahteva posvećenost, česta odsustva i razne obaveze koje mogu da naprave problem u porodici, ako ne postoji razumevanje i tolerancija. Već sam naglasio da sam imao mnogo sreće u životu. Tu prvenstveno mislim na činjenicu da imam divnu suprugu. Mislim da bi malo drugih žena imalo razumevanja za moj način života, kao što to ima moja Tijana.
U takvim okolnostima, meni zaista i nije teško da balansiram između svojih obaveza, iako naravno, kao i svi drugi, nekada bude izazov sve uklopiti. Savet bi bio da ljudi vole svoju porodicu i pokušaju da rade posao koji vole i onda neće biti mnogo teško uspostaviti balans.
ŠTA BISTE PORUČILI KOLEGAMA/PRIJATELJIMA KOJI JOŠ NISU POČELI DA TRČE?
Mene je naš generalni sekretar, jedan od naših najvećih i najboljih veslača ikada Đorđe Višacki terao i motivisao da ponovo počnem da se bavim sportom nakon velike pauze koju sam napravio. Ja sam se odlučio za trčanje. Zahvalan sam mu što je bio uporan i što nije odustao od te ideje, iako je ubeđivanje trajalo neko vreme.
Trudim se da na identičan način motivišem meni bliske ljude da i oni krenu da se bave sportom. Srećan sam što sam neke od mojih kolega i prijatelja uspeo da pokrenem. Mislim da je to i neka vrsta obaveze svakome od nas, ukoliko brinemo i volimo ljude oko nas. Vežbanjem čuvamo svoje zdravlje, i fizičko i psihičko!
Treba vežbati zbog sebe, a ne zbog nagrada ili nekih drugih motiva. Posebno ne kada smo mi rekreativci u pitanju, koliko god da smo ozbiljni sa rezultatima i treninzima. Ja tome tako pristupam, ne opterećujem se ostvarenim vremenima, trčim za sebe, uglavnom sam i trudim se da pomeram ciljeve koje sebi postavljam.
Ti ciljevi su za neke mali, za neke veliki, ali su tačno po mojoj meri. Uživam u tome i upravo to i poručujem: pomerajte svoje granice i uživajte u trčanju!