Pre sedam godina na startu u Niškoj Banji stajalo je 400–500 ljudi. Ove godine na Tvrđavi ih je bilo skoro 2.000, iz skoro 150 firmi, uz više od 100 volontera i podršku porodica i prijatelja kakva do sada nije viđena. Schneider Electric Niš Business Run & Walk odavno je prestao da bude samo trka. Za Nišlije je to četvrtak posle posla koji se pamti, najveći tim bilding u gradu i događaj koji su lokalne kompanije prigrlile kao svoj.
Iza svega stoji mali tim iz DELI Prostora i Nenad Stojanović, čovek koji je poželeo da i Niš ima ono što je video u Beogradu. Razgovarali smo o selidbi iz Banje, o tome šta partnere iz godine u godinu drži uz trku, o hodanju kao novoj kategoriji, o žurci posle trke i o cilju od 3.000 trkača.
Niš Business Run 2021, foto: Raša Aleksić
Sedam izdanja za nama. Kako je sve počelo u Niškoj Banji i šta si tada zamišljao?
Ideja je pre svega bila da pokrenemo lokalnu zajednicu. Mnogo mi se dopadala beogradska trka i način na koji ona povezuje ljude iz različitih kompanija. Jednostavno sam znao da Niš zaslužuje tako nešto.
Verovao sam da naš grad ima dovoljno energije, dobrih kompanija i ljudi koji žele da budu deo nečega zajedničkog. Hteo sam da im pružimo priliku da izađu iz svojih kancelarija, obuku iste majice, stanu na istu startnu liniju i provedu dan zajedno, ali na drugačiji način.
Nismo tada razmišljali o dve hiljade učesnika, velikim produkcijama ili tome da će trka postati jedan od najprepoznatljivijih poslovno-sportskih događaja na jugu Srbije. Hteli smo da napravimo nešto dobro za Niš. Sve ostalo gradilo se korak po korak, zahvaljujući ljudima koji su u toj ideji prepoznali nešto svoje.
Iz Niške Banje na Tvrđavu. Šta se promenilo za trkače, kompanije i grad?
Niška Banja bila je idealna za prve godine i prvih 400-500 trkača. Imali smo lepu stazu, prirodu, šetalište i binu. Sve je imalo neku svoju posebnu atmosferu i na te prve godine gledam sa velikom naklonošću.
Međutim, kako je događaj rastao, shvatili smo da prostor više ne odgovara broju ljudi koje okupljamo. Nije bilo dovoljno ugostitelja koji bi mogli da obezbede hranu za sve učesnike, nedostajalo je toaleta, a sve veći broj automobila i posetilaca stvarao je dodatni pritisak na mesto koje smo želeli da sačuvamo. Počeli smo da osećamo da, uprkos dobroj nameri, događaj može da napravi više opterećenja nego koristi za Banju.
Zato je odluka o preseljenju bila i organizaciona i odgovorna prema lokalnoj zajednici.
Tvrđava nam je donela novu dimenziju. Dobijamo mnogo snažniju vezu sa gradom, njegovim ulicama, istorijom i javnim prostorom. Trka više nije samo događaj na jednom izdvojenom mestu, već prilika da se Niš predstavi kroz energiju svojih ljudi i kompanija. Posebno mi je drago što danas učesnici trče kroz grad, a zatim se svi ponovo okupljaju u Tvrđavi.
Nenad Stojanović, Deli Prostor
Od 400-500 do skoro 2.000 trkača. Kada si shvatio da ovo više nije „samo trka“?
Za mene su ključne bile dve prekretnice: kada smo sa oko 500 stigli do 1.000 učesnika, a zatim kada smo se približili brojci od 2.000.
Svaki takav skok znači mnogo više od dodatnih startnih brojeva. Potrebno je obezbediti prostor, bezbednost, logistiku, hranu, vodu, medicinsku podršku, volontere, tehniku i čitav niz detalja koje učesnici često i ne primete – upravo zato što želimo da sve funkcioniše kako treba.
A sve to radi veoma mali organizacioni tim. Veliki deo organizacije počiva na entuzijazmu, energiji i posvećenosti ljudi iz Deli prostora. To je ono što me posebno impresionira: sa relativno malo ljudi uspevamo da iznesemo događaj koji okuplja čitavu poslovnu zajednicu.
Mislim da smo prerasli okvire jedne trke onda kada su kompanije počele same da razvijaju svoje timove, smišljaju načine da se predstave, okupljaju navijače i planiraju učešće mesecima unapred. Tada shvatiš da više ne organizuješ samo događaj, već da si pokrenuo nešto što zajednica prihvata kao svoje.
Naš sledeći cilj je 3.000 učesnika i trka koja će još snažnije povezati različite delove grada, uključujući njegove glavne ulice. Ali rast nema smisla ako ne možemo da sačuvamo kvalitet i doživljaj zbog kojih ljudi dolaze.
Mnogi partneri su uz trku već godinama. Kako se gradi takav odnos i šta ih drži da se vraćaju?
Mislim da je odgovor prilično jednostavan: Nišlije su lokalpatriote. Vole svoj grad i žele da on bude prepoznatljiv po dobrim stvarima. Lokalni privrednici žele da pokažu da su deo te priče, da imaju šta da ponude i da njihove kompanije zaslužuju mesto na događaju koji okuplja toliko ljudi.
Business Run je postao prilika da pokažemo šta Niš ima – ne samo u smislu proizvoda i usluga, već i u smislu ljudi, ideja, kreativnosti i međusobne podrške.
Važno je i to što podrška nije jednosmerna. Ne očekujemo da partneri samo daju novac ili proizvode, a da mi zauzvrat postavimo njihov logo na nekoliko mesta. Želimo da svaki partner bude aktivni deo događaja i da zajedno napravimo nešto što će biti dobro i za njega i za zajednicu.
Kada se ljudi prepoznaju u ideji i vide da njihov doprinos ima smisla, onda se saradnja ne završava jednim izdanjem. Ona postaje odnos koji traje.
Šta je partnerima važnije, vidljivost ili osećaj da su deo priče?
Mislim da je najvažnije to što im pružamo priliku da budu deo organizacije, a oni tu priliku koriste na najbolji mogući način.
Naravno da je vidljivost važna. Kompanije žele da predstave svoje proizvode, usluge, timove i vrednosti. Ali ono što našu trku izdvaja jeste činjenica da partneri ne ostaju samo posmatrači sa strane. Oni osmišljavaju aktivacije, uključuju svoje zaposlene, komuniciraju sa drugim kompanijama i pronalaze sopstvene načine da doprinesu događaju.
Posebno mi je drago kada vidim koliko su te ideje različite i koliko u njima ima lokalnog duha. Svako želi da se predstavi na svoj način, da bude kreativan i da ostavi trag.
Naša uloga je da stvorimo prostor u kojem sve te različitosti mogu da funkcionišu zajedno. Kada se to dogodi, partnerstvo postaje mnogo više od klasične sponzorske saradnje. Postaje zajednički poduhvat.
Start trke 2026, foto: Milan Kostadinović
DELI je kreativni prostor, a trka je sport. Šta si preneo iz jednog u drugo?
Pre svega, način razmišljanja. U Deli prostoru verujemo da kreativnost nije rezervisana samo za umetnost ili dizajn. Ona je način da svakom problemu pristupiš drugačije, da preispituješ postojeća rešenja i da stalno tražiš kako nešto može da bude bolje.
Taj pristup pokušavamo da prenesemo i na Business Run. Razmišljamo o materijalima koje koristimo za štampu, o održivijim rešenjima, o lokalnim proizvođačima zdrave hrane, o električnim vozilima i o tome kako svaki detalj može da prenese neku poruku.
Koristimo i kreativna rešenja, poput papira napravljenog od celuloze dobijene preradom opušaka cigareta. Takve stvari možda deluju kao sitnice u poređenju sa celom organizacijom, ali upravo se u tim sitnicama vidi kako razmišljamo.
Želimo da događaj bude više od pet kilometara trčanja ili hodanja. Želimo da pokažemo da je moguće organizovati nešto veliko, a pritom razmišljati o odgovornosti prema ljudima, gradu i životnoj sredini.
Za mene je to suština Deli prostora: da kreativnost ne ostane samo ideja, već da se pretvori u konkretno iskustvo koje možemo da podelimo sa drugima.
Hodanje je prvi put deo serije. Kako su ga Nišlije dočekale i ima li novih lica na startu?
Mislim da je ovo kategorija koja je nedostajala našim trkama. Postoji veliki broj ljudi koji možda ne trče, ne treniraju redovno ili jednostavno ne žele da se takmiče, ali žele da budu deo događaja.
Hodanje im omogućava da učestvuju bez pritiska da moraju da budu brzi ili fizički spremni za trku. Mogu da provedu vreme sa kolegama, razgovaraju, navijaju jedni za druge i predstave svoju kompaniju na drugačiji način.
Verujem da će ova kategorija dodatno proširiti krug ljudi koji učestvuju. Ne mora svako da bude trkač da bi razumeo vrednost zajedničkog iskustva.
Ponekad tih sat vremena provedenih u hodanju, razgovoru i druženju sa kolegama može da znači više za međusobne odnose nego meseci svakodnevnog rada u istoj kompaniji. Kada ljude vidiš van njihovih uobičajenih uloga, kada zajedno prolazite kroz nešto novo i lepo, menja se i način na koji se povezujete.
O žurci posle trke priča se i van Niša. Šta čini ovu trku: staza ili žurka posle nje?
Ako mi verujete, neki ljudi dolaze na Business Run prvenstveno zbog druženja! I to je sasvim u redu.
Upravo zato se niška trka često opisuje kao najveći tim bilding događaj na jugu Srbije. Sportski deo jeste povod, ali druženje je ono što mnogima ostaje kao najlepša uspomena.
Na poslu se svakodnevno srećemo, ali često nemamo dovoljno vremena da razgovaramo sa kolegama iz drugih sektora, upoznamo ljude iz drugih kompanija ili jednostavno provedemo nekoliko sati bez rokova, mejlova i sastanaka.
Na Business Run-u sve to postaje moguće. Prvo se zajedno zagrevamo, trčimo ili hodamo, bodrimo jedni druge, a onda nastavljamo druženje uz muziku, hranu i piće.
Mi to naše treće poluvreme volimo da zovemo čairskim duhom – opuštenim, otvorenim, glasnim i gostoljubivim. I čini mi se da upravo taj deo događaja vole i učesnici drugih gradova u kojima se održava Serbia Business Run.
Sport nas okuplja, ali odnosi koje izgradimo razlog su zbog kojeg se vraćamo.
Ove godine je podrška porodica i prijatelja bila jača nego ikad. Šta to govori o Nišu?
Mislim da to govori da je događaj odavno izašao iz okvira poslovne zajednice. Na trku više ne dolaze samo zaposleni koji predstavljaju svoje kompanije. Dolaze njihove porodice, prijatelji, deca i ljudi koji žele da podrže nekoga koga poznaju.
To je za mene jedan od najlepših pokazatelja da smo napravili nešto što ima širi značaj.
A što se Niša tiče, rekao bih da je to deo našeg karaktera. Mi se međusobno podržavamo. Volimo da budemo prisutni kada se u gradu dešava nešto dobro i da damo svoj doprinos. Sve mogu da nam oduzmu, ali teško da mogu da nam oduzmu tu potrebu da budemo jedni uz druge i naše gostoprimstvo.
Pokušavamo da upravo to utkamo u Business Run. Da se svako ko dođe oseća dobrodošlo, bilo da trči, hoda, navija ili pomaže u organizaciji.
Kada vidiš porodice koje čekaju učesnike na cilju, kolege koje bodre jedni druge i ljude koji ostaju da zajedno proslave završetak trke, onda shvatiš da se trud oko organizacije zaista isplatio.
Može li jedna trka da promeni kulturu u kompanijama? Šta bi poručio HR-ovima koji žele da naprave prvi korak?
Mislim da je jedna od najvećih promena koju smo videli tokom ovih godina upravo promena kulture rekreativnog trčanja u Nišu.
Sećam se prvih izdanja, pre sedam godina, kada je bilo mnogo manje ljudi koje smo mogli da sretnemo kako redovno trče. Danas su puni Nišavski kej, Čair i gradski bulevari. Sve je više trkačkih grupa, klubova i novih trkačkih događaja.
Naravno, Business Run nije jedini razlog za tu promenu, ali mi je drago ako smo makar delom doprineli da fizička aktivnost postane vidljivija i dostupnija.
Kompanijama bih poručio da ne moraju da počnu velikim programima ili skupim ulaganjima. Mogu da počnu tako što će podržati zaposlene da se kreću, organizuju zajedničke šetnje, formiraju rekreativne grupe ili jednostavno omoguće kolegama da učestvuju na jednom događaju bez pritiska da moraju da budu najbolji.
Business Run & Walk može da bude odličan prvi korak jer je pristupačan različitim nivoima fizičke spremnosti i istovremeno gradi timski duh. Ali pravi rezultat dolazi kada se ta energija prenese u svakodnevni život kompanije.
Zdravlje zaposlenih ne gradi se jednom medaljom godišnje. Gradi se kulturom u kojoj je normalno da se ljudi kreću, brinu o sebi, podržavaju jedni druge i imaju prostor za život izvan posla. HR timovi tu mogu da imaju veoma važnu ulogu.
Od Banje do Tvrđave: na šta si najponosniji i šta ne sme da se izgubi dok trka raste?
Najponosniji sam na ljude. Pre svega na ekipu Deli prostora, koja iz godine u godinu ulaže ogromnu energiju da se sve ovo dogodi. Na više od 100 volontera koji se uključuju i pomažu nam da hiljade ljudi prođu kroz događaj bezbedno i sa osmehom. I na brigu koju pokušavamo da pokažemo svakom pojedinačnom učesniku.
Kada organizuješ događaj za skoro dve hiljade ljudi, lako je da počneš da razmišljaš samo o velikim brojkama. Ali za mene je važno da ne zaboravimo da se iza svakog startnog broja nalazi čovek koji je odvojio vreme, prijavio se, okupio kolege i odlučio da bude deo naše priče.
Ponosan sam i na to što su kompanije, partneri, institucije i građani prihvatili trku kao nešto svoje. To ne možeš da izgradiš samo dobrom organizacijom ili marketingom. Za to su potrebni poverenje, kontinuitet i mnogo zajedničkog rada.
Voleo bih da jednog dana na startu imamo 3.000 ljudi i da trčimo glavnim niškim ulicama. Ali mi je još važnije da, bez obzira na veličinu događaja, sačuvamo ljudskost, kreativnost, lokalni duh i osećaj zajedništva.
Na kraju, ne želim da se za Business Run u Nišu govori samo kao o velikoj trci. Želim da se govori o događaju koji je pokazao šta možemo da uradimo kada se povežemo, kada verujemo jedni drugima i kada odlučimo da nešto dobro napravimo za svoj grad.