AMBASADORI SERBIA BUSINESS RUN – A SU USPEŠNI POJEDINCI. ONI SU LIDERI NA SVOJIM POZICIJAMA, PREDUZETNICI I VLASNICI KOMPANIJA I VIZIONARI SA JASNIM CILJEVIMA KOJE OSTVARUJU. SA DRUGE STRANE ONI SU LJUDI OD INTEGRITETA KOJI ZAGOVARAJU ZDRAVE NAVIKE I INSPIRIŠU NAS DA SE BRINEMO O SEBI I SVOJIM KOLEGAMA. SA KOJIM IZAZOVIMA SE SUOČAVAJU I ŠTA IH POKREĆE DA POBEĐUJU SAZNAJTE U PRIČI OGNJENA STOJANOVIĆA, ŠAMPIONA BALKANA U TRIATLONU.
Ostvario si nekoliko pobeda na takmičenjima u prvom delu sezone 2019. Kaži nam šta si sve osvojio i kakvi su ti planovi u nastavku?
Prvi deo sezone je prošao veoma dobro i zadovoljan sam postignutim.
Prva trka mi je bila Državno prvenstvo na 10 km na putu u Kruševcu (koju sam trčao za BRC) gde sam bio 2. u seniorima i iako je rezultat 32:40 min slab za moje standarde (to trčim u triatlonu nakon 1.5 km jakog plivanja i 40 km jake vožnje, a i prošle godine na Državnom u polumaratonu u Kruševcu na istoj stazi sam prošao 10 km na ispod 33 min tj. polumaraton sam trčao na prosek 3:18 min/km), bio sam srećan nakon te trke jer sam imao samo 10-14 dana kraćeg laganog trčanja u nogama i samo jedan jači (i kraći) trening par dana pre trke nakon 2 meseca bez trčanja zbog povrede.
Potom sam bio 5. na Afričkom kupu u Egiptu gde se video napredak na trčanju, ali i dalje je falilo kilometara i jakih treninga u nogama. Zatim sam bio 3. na Azijskom kupu u Kini i mogu reći da sam od te trke ušao u pravu takmičarsku formu.
Usledio je jedan period lošije sreće zbog pada na Svetskom kupu u Madridu i manje povrede i prehlade pred Svetski kup u Kaljariju, ali sam to iskoristio kao dodatnu motivaciju, oporavio se i zatim pobedio Azijski kup u Kazahstanu (Šimkent), Azijski kup u Kirgistanu i Evropsko prvenstvo u akvatlonu u Rumuniji.
Prvi deo sezone sam završio 13. mestom na Evropskom prvenstvu u sprint triatlonu u Rusiji i 3. mestom na Azijskom kupu u Kazahstanu (u Almatiju).
Što se tiče nastavka sezone očekuju me tri trke Kontinentalnih kupova na Olimpijskoj distanci nakon završetka visinskih priprema (trenutno sam u Font Romeu u Francuskim Pirinejima gde ostajem još 2 nedelje), potom par nedelja treninga i 2 ili 3 Svetska kupa na kraju sezone.
Kako si se “podigao” nakon dvomesečne povrede koja te je zadesila početkom godine?
Zima je bila veoma teška zbog te povede, kako psihički tako i fizički zbog nemogućstva trčanja skoro dva i po meseca. Čak sam morao i sa vožnjom da pauziram 10-14 dana. Bio sam kao i ranijih godina u Španiji na zimskim pripremama i ni malo nije bilo lako, iz nedelju u nedelju, gledati kolege kako treniraju jako dok ja nisam bio u mogućnosti da trčim, a ponekad i da vozim.
Nije bilo druge nego raditi na oporavku, iskoristi taj period za dodatni rad na plivanju što je itekako značilo na trkama jer loše plivanje na trci može da onemogući bilo kakvu opciju za dobar rezultat nevezano od biciklističke i trkače forme. Sve u svemu bio sam strpljiv i gledao sam na tu negativnu situaciju iz pozitivnog ugla – da ću biti sposoban da produžim sezonu jer ću kasnije započeti sa ozbiljnim treningom i da ću dignuti plivačku formu do nivoa da me ono više neće koštati dobrih rezultata na trkama. Ali lagao bih kada bi rekao da je bilo lako i da sam bio pun optimizma – daleko od toga, pogotovo zbog činjenice da je ova godina veoma bitna zbog Olimpijskih kvalifikacija tako da svaki dodatni dan bez treninga je boleo više.
Zbog činjenice da od decembra do kraja februara nisam trenirao kako je trebalo, mart i april su bili i obimniji i intezivniji meseci i nakon tog perioda sam osetio da top forma nadolazi što se i pokazalo na trkama od početka juna do početka augusta.
Postao si Prvak Evrope u Akvatlonu – sve čestitke! Šta te je naučila ta pobeda?
Da upornost, rad i strpljenje uvek daju rezultate, a da je samo pitanje vremena kada će rezultat doći, iako se nekada čini da je to tunel bez kraja. Medalju na Svetskom ili Evropskom vijam duži niz godina i 2009. nisam uspeo, 2010. takođe, 2012 sam bio 3. na Svetskom, ali u slabijoj konkurenciji. 2013. nisam bio zadovoljan akvatlon trkom, kao ni trkom 2015, ni 2016, ni 2017, a ni trkom 2018 godine. Verujem da sam 2018. imao realnu šansu za medalju na Svetskom prvenstvu, ali sam imao neočekivano loš dan i završio na 8. mestu, tako da su sve te loše trke samo dolivale “ulje na vatru” koja je planula ove godine u pozitivnom smislu na trci u Rumuniji gde sam zaista imao sjajan dan i osećao se fenomenalno. Kada sam na 1.5 km pred kraj stigao vodeća dva takmičara – Italijana i Rusa, prošla mi je kroz glavu misao svih tih loših trka prethodnih godina, i iako bi mi bilo koja medalja dosta značila, rekao sam sebi u tom momentu da nema šanse da ću ovaj put da propustim šansu za pobedom. Tako da kada sam krenuo da sprintam 300 m pred kraj, imao sam nadljudski osećaj – kao da sam nepobediv u tom momentu, što se dešava jako jako retko u sportu.
Ipak bih napomenuo da se više uči na porazima nego na pobedama i da je u stvari opis ili pouka ove trke usko povezana sa svim porazima prethodnih godina. Nema pobede bez poraza.
Koja titula ili ostvaren rezultat do sada ti je najviše značio?
Teško pitanje. Nisam neko ko se previše veže za postignute rezultate jer uvek pred sebe stavljam nove ciljeve (iako još uvek nisam postigao cilj koji vijam od 2010-e godine), ali verovatno bih mogao izdvojiti neke trke koje su bar emocinalno imali veći uticaj na mene kao sportistu:
Pobeda na Evropskom prvenstvu u akvatlonu ove godine nakon velikog broja lošijih trka na Svetskim i Evropskim prvenstvima u akvatlonu.
Pobeda na Azijskom kupu u Šimkentu ove godine nakon dva Svetska kupa koja nisam završio (u celoj karijeri od 200+ triatlona samo 3 nisam bio završio do tad); prvi zbog pada pri 50 km/h, a drugi zbog povrede i prehlade (tu trku niisam trebao ni da startujem). Azijski kup u Šimkentu sam radio sa samo 2 kraća trčanja dan i dva dana pred trku, nakon 10 dana bez trčanja zbog prethodno napomenute povrede, i na tu trku sam otišao kada još nisam ni znao da li ću zbog povrede moći da trčim. Iako je bilo potpuno iracionalno, intuicija mi je govorila da odem na trku i zaista sam verovao da ću pobediti jer pre svega ne gubi se forma zbog 10 dana bez trčanja. Tako da je veliki teret (koji sam sam sebi stavio) spao sa ramena kada sam kao prvi ušao u cilj i mislim da sam pokazao, pre svega sebi, koliko je psihički aspekat bitan u profesionalnom sportu jer sam tu trku pobedio voljom i buntom više nego fizičkom spremnošću. Na samom početku bajka sam napao uzbrdo i nas četvoro je bilo u begu praktično svih 40 km i ušli smo u drugu tranziciju sa 2 i po minuta prednosti u odnosu na grupu iza.
10 pobeda na seniorskim prvenstvima Balkana od 10 trka su svakako nešto što cenim u svojoj karijeri, iako ne smatram da je Balkansko bitna ili velika trka. Međutim činjenica da sam svih 10 puta (prva dva puta sam pobedio seniorsko kao junior) bio na visini zadatka i da sam par puta uprkos mnogim problemima (npr. 2010-e sam stigao Grka samo 200 m pred kraj na Olimpijskom triatlonu nakon što su nas /Grčke/ sudije, namerno ili slučajno – ne znam, uputile na pogrešnu stranu puta tako da smo vozili 4-5 km više što je Grku (koji je bio iza na početku bajka stoga nije ni bio u našoj grupi) dalo ogromnu prednost pošto je krenuo na trčanje 4 minuta pre mene… ali ni jednog momenta nisam odustao i toliko sam dao od sebe da mi je curila krv iz nosa u cilju što mi se samo tad desilo u karijeri) nadmašio sebe i uspeo da pobedim je nešto za čega je statistička verovatnoća veoma veoma niska, što taj niz pobeda čini dosta značajnijim. Jedna zanimljivost je da sam na svom prvom seniroskom Balkanskom stojao na podijumu sa takmičarem 14 godina starijim od sebe, a na poslednjem (prošlogodišnjem) sa sportistom 8 godina mlađim od sebe, tako da sam se na tih 10 izdanja takmičio sa 3-4 generacije sportista.
18. mesto (od 55 takmičara) na Evropskim igrama u Bakuu 2015. što je pandam Olimpijskim igrama za Evropu, je trka koju ću pamtiti i rezultat koji ima težinu, dosta veću nego bilo koja pobeda na Balkanskom. Pamtiću je i kao trku na kojoj sam poslednji put bio na trci sa Franjom Fratićem, koji mi je bio trener od 2005. do 2010. i koji je od mene napravio triatlonca, a bio mi je i profesor na Fakultetu od 2013/2014 do 2017. Na žalost, preminuo je u septembru 2017. godine
12. mesto na Svetskom kupu u Ekvadoru na kraju 2017. koja je verovatno bila najteža godina u mom životu zbog zdravstvenih problema koji su omeli veći deo godine kada je u pitanju trening.
Koji moto svakodnevno slediš u životu?
Nisam razmišljao o tome, i ne smatram da sledim bilo koji moto. Međutim sigurno da sledim određene norme i uverenja – smatram da su karakter i moral najbitnije odlike čoveka, i neko sam ko duboko veruje u rad, poštenje i pravednost. Oduvek sam sebi bio najveća kritika, i mislim da to može dosta da pomogne čoveku u različitim životnim ciljevima (ima ona “Šta radiš kada te niko ne gleda”), iako svakako da to sa sobom nosi i neke negativne aspekte i da je čoveku nekada teže da se opusti ako je samokritičan. Ali kao i za sve u životu – uvek postoji plus i minus, na čoveku je da se odluči koji plus je vredan minusa, i obrnuto.
Šta misliš o Novi Sad Business Run? Zašto bi ga preporučio ljudima?
Inkorporacija fizičke aktivnosti, ili tim bildinga kroz fizičku aktivnost, je nešto što se na zapadu primenjuje više od deceniju, a kod nas se uzdiže od nedavno što je pozitivna činjenica i svakako da podržavam aktivnosti i događaje poput “Business Run” trka. Sa obzirom da sam iz Novog Sada, koji smatram (da li objektivno ili subjektivno, neka čitaoci procene :-)) najpogodnijim gradom za različite fizičke aktivnosti zbog Fruške gore i Sunčanog keja, i najlepšim gradom u Srbiji, svakao da bi od svih “Business Run” trka najviše preporučio Novosadsku… ali nevezano od grada gde se trka održava, uticaj koji ima je višestruko pozitivan i ubeđen sam da svi, ili bar velika većina, učesnika uživa i provede super dan sa svojim kolegama, a pogodna je i za one koji imaju izraženiji takmičarski duh zbog činjenice da se proglašavaju najuspešnije ekipe/firme. Tu su svakako i sporedne aktivnosti, druženje i opšte-pozitivna atmosfera koja verovatno utiče da zaposleni stvaraju veću privrženost kako ka svojim kolegama tako i prema svojoj firmi/kompaniji.