Kasni je avgust, ogromna vrućina, mi iz taksija ulećemo na aerodrom u Tivtu, moj muž na rukama nosi našeg trogodišnjeg sina koga smo pre pola sata skinuli sa infuzije i, po savetu lekara, krenuli za Beograd. Puštaju nas preko reda u avion. Za vreme leta Steva je kod mene na rukama, osećam kako mu temperatura raste i vidim da polako gubi svest. Po sletanju u Beograd, ponovo trčimo kroz aerodromsku zgradu, ispred nas čeka automobil i vozi nas pravo u bolnicu. Tamo mu mere temperaturu, prešla je 41, stavljaju ga na infuziju, a meni kažu da mogu da ostanem u sobi i da sedim pored njegovog kreveta…
Svega se sećam sa neverovatnom preciznošću, svakog detalja, svake reči koju sam čula ili izgovorila, sećam se mesta na kome sam sedela u avionu. Sećam se kako sam pribrano kupila karte za avion, organizovala auto koji nas je čekao na aerodromu, kako sam mirno lekarima u bolnici objašnjavala šta je sa detetom. I sećam se da sam, tek posle nekoliko sati, kada mi je doktorka potvrdila da je sve u redu, da su analize dobre i da ćemo za nekoliko dana izaći iz bolnice, kada sam njega videla da se budi i da me svesno gleda i komunicira, posle nekoliko dana u kojima nisam spavala i u kojima sam samo radila sve da pomognem svom detetu, počela da se tresem. I onda da plačem, i da dugo, dugo, nisam prestala…
Od tada je prošlo dvanaest godina. Stevan je danas divan i zdrav dečak od skoro 15 godina. Tog leta, dobio je na moru bakteriju koja je usmrtila nekoliko ljudi.
Često se prisećam ovog događaja. Pokušavam da razumem koji to mehanizam u nama omogućava da u izuzetno stresnim situacijama ostanemo pribrani, svesni, da reagujemo i delujemo bez panike. Kako je majka priroda mudro izvela to da roditelj isključi deo sebe koji je emotivan i sklon panici i radi ono što je za njegovo potomstvo najkorisnije. A da emocionalna reakcija dođe naknadno, kada se sve smiri.
Verujem da su se mnogi od nas susretali sa ovakvim situacijama: noćne vožnje u Tiršovu zbog rasečene dečije glave iz koje lije krv ili zbog iznenadne temperature koja preti da pređe u fras; hitno smeštanje u bolnicu roditelja koji je dobio sepsu, prilike u kojima smo hladne glave morali da donosimo brze odluke koje su možda spasle živote naših najdražih.
Takve se situacije dešavaju i na poslu, u vidu iznenadnih i velikih kriza, koje Taleb naziva crnim labudovima (ako niste, sada je idealan trenutak da pročitate izvanrednu knjigu Crni labud, Nasima Nikolasa Taleba). Ja se jasno sećam dve: finansijskog sloma koji se dogodio 2008. i u nekoliko meseci srušio celu svetsku ekonomiju, i, u slučaju kompanije u kojoj radim, Delta Holdinga, decembra 2012, kada je njen predsednik uhapšen i onda narednih sedam meseci proveo u pritvoru, ostavivši rukovodstvo da brine o svim biznisima i o preko 6000 zaposlenih.
U obe ove situacije primetila sam sličnu stvar: većini nas priroda je dala osobinu da u krizi ostanemo mirni i staloženi, da jasno definišemo prioritete, da razmišljamo racionalno, da se služimo preciznim podacima i proverenim informacijama, da brzo donosimo važne odluke. Zato što je to jedini način da zaštitimo ono što nam je najvažnije i u poslu i u porodici: ljude i njihove živote (bilo da se radi o biološkom ili ekonomskom aspektu).
Tako je i sada, sa novim crnim labudom, koji je stigao u vidu Covid-19. Samo što ovog puta kriza nije u vezi samo sa životima ljudi (na direktan način) ili samo sa ekonomijom – ovog puta imamo krizu koja simultano ugrožava oboje. I sa druge strane nas, menadžere (ali i nečije supruge, roditelje, decu, prijatelje) koji tu krizu moramo da prebrodimo.
Kako pristupiti ovom velikom izazovu?
Verujem da dobrih saveta i instrukcija ima mnogo, ali sam isto tako sigurna da paničenje ne može nikome da pomogne. Sakupljanje neproverenih informacija sa viber grupa i interneta, besomučno deljenje tih istih informacija sa svima koje znamo i ne znamo, donošenje brzopletih zaključaka, povlačenje poslovnih poteza koji se ne baziraju na znanju i racionalnom razmišljanju, napraviće veću štetu od one koju ovaj virus već pravi.
Ono što dobar menadžer u ovoj situaciji mora da radi jeste upravo suprotno:
- Dobar menadžer ne paniči
- Dobar menadžer je svestan da je raspoloženje u svakoj zajednici, pa i u našim poslovnim, trenutno online zajednicama, veoma zarazno. Da su u svakoj grupi glave svih članova usmerene ka vođi te grupe. Da svi gledaju kako se on ili ona ponaša, kako reaguje
- Dobar menadžer pokazuje zabrinutost, naravno, stavlja svojim saradnicima do znanja da situaciju shvata ozbiljno. Ali ne pokazuje očajanje, nego podiže moral, umiruje i podržava
- Dobar menadžer u krizi pre svega jasno definiše prioritete, mirno sagledava čime moramo, a čime ne treba da se bavimo
- Dobar menadžer svoje saradnike motiviše da razmišljaju potpuno racionalno, uči ih da se služe preciznim i proverenim podacima i da od tih podataka kreiraju korisne i pravovremene informacije
- Dobar menadžer brzo i bez oklevanja, na osnovu kvalitetnih informacija, donosi važne odluke, čak i kada su te odluke veoma teške. Bez suvišnih emocija, razmišljajući pragmatično, imajući na umu najvažniji cilj: sačuvati poslovanje i ljude, u najvećoj mogućoj meri, na dug rok
- Dobar menadžer je i u vreme krize otvoren i radi transparentno
- Dobar menadžer bodri, hrabri i uliva poverenje
- Dobar menadžer zna da će loša vremena proći i da će mu i tada, kao i u svakoj prilici, za nove pobede biti poteban njegov najvažniji resurs: dobri ljudi
Kada sve ovo bude prošlo, sigurna sam da ćemo naći vremena da pogledamo unazad i pustimo da nas emocije preplave. Ne verujem da ćemo plakati kao Stevina mama kada su joj rekli da će sve biti u redu, ali bi trebalo da sebi damo vremena da o svemu malo bolje razmislimo. Da nađemo više vremena za one koje volimo i za sve što nam je važno. Da definišemo šta je to što nam je važno. Da na život gledamo malo drugačije i da više uživamo u svemu što nas okružuje. I da budemo bolji primer onima sa kojima živimo i radimo.
Autor: Marija Desivojević Cvetković, članica UO SAM-a i viša potpredsednica Delta Holdinga za strategiju i razvoj
Izvor teksta: link